Iskustvo jugoslovenske arhivske sluzbe

34. KONFERENCIJA OKRUGLOG STOLA MAS
BUDIMPEŠTA, 6-9. OKTOBAR 1999.
SEMINAR O PRIPREMAMA ZA NEPOSREDNU OPASNOST

Delegacija Jugoslavije koristi priliku da se zahvali g. George Mac Kenzie, zameniku generalnog sekretara, na inicijativi i nameri da organizuje ovaj seminar o ovoj veoma važnoj i svakodnevnoj temi, o pripremama za neposrednu opasnost.

Izabrali smo ovu temu za diskusiju ili za pokretanje otvorene diskusije jer smo, nažalost, doživeli takvo iskustvo i takve situacije sa kojima nismo mogli da se suočimo.

Najpre nekoliko napomena pre nego što budem govorio o iskustvima i rezultatima svakodnevnog raketiranja naše zemlje od strane NATO snaga tokom 77 dana i noći.

I Samostalnost arhiva ili politika protiv struke

Još od konferencije MAS-a u Solunu Jugoslavija je učestvovala skoro na svim konferencijama okruglog stola ili Evropskom samitu, osim na poslednjem u Rejkjaviku, zbog toga što meni i mojoj koleginici Velika Britanija nije htela da izda tranzitne vize.

Veoma dobro znamo sve preporuke i rezolucije usvojene od 1994. godine kao i strategiju koju je medjunarodna arhivska zajednica odabrala da sledi u predstojećem periodu. Glasali smo za skoro sve rezolucije jer smo smatrali da su ispravne, profesionalno tačne, to još uvek smatramo, ali kada govorimo o primeni iskusili smo nešto drugo.

Jedan od najvažnijih stavova je samostalnost struke. A to znači da nema politike u struci. Samo profesionalni pristup, profesionalna diskusija, profesionalne mere, standardi, profesionalna zaštita u cilju očuvanja arhivske gradje. Ali, da li je baš tako?

Zvanični odgovor na naš Apel kojim smo se obratili svima koje bi to moglo da interesuje, a pre svih, MAS-u, UNESKO-u, Plavom Štitu, IFLA-i, arhivskoj i kulturnoj zajednici, bio je “velika zabrinutost zbog svih direktnih i kolateralnih šteta kulturnom nasledju naroda Jugoslavije koje je rezultat vojnih akcija ili drugih nasilnih činjenja od strane svih učesnika u konfliktu”. MAS je od svih strana tražio da se pridržavaju medjunarodnih ugovora koji se odnose na oružane sukobe, posebno Haške konvencije iz 1954. godine…Medjutim, MAS-ov apel bio je upućen samo zemljama Balkana, osim Grčke. Ni pomena o NATO agresiji, nikakvog obraćanja zemljama članicama NATO. A to je važno. Kako da ovo objasnimo? Nama je jasno. Radi se o politici, a ne o struci. MAS je tražio od svih strana u konfliktu da se potrude da ne uništavaju kulturna dobra. Ali, Jugoslavija nije bila strana u sukobu. Jugoslavija je bila surovo napadnuta iz vazduha i na zemlji nije imala neprijatelja. Jugoslavija, dakle, nije mogla da uništava sopstvena kulturna dobra, zar ne? NATO snage su bombardovale i uništavale ih.

Skoro mesec dana nakon početka agresije MAS, UNESKO i Plavi Štit su se oglasili, ali neadekvatno. Jedino su naš apel podržale arhivske službe Rusije i Ukrajine. Sve zemlje u svetu treba da razmisle o ovome, jer može doći vreme kada će ovu istinu spoznati. Mi nismo prvi koji su je spoznali ali skoro zasigurno nećemo biti ni jedini ni poslednji.

II Program pripreme za opasnost

Moram da pitam svoje kolege ovde prisutne da li ima i jedne arhivske službe koja nema kakav takav plan odbrane za slučaj opasnosti. Ako takve službe ima, evo ja ovde imam vodič za pripremu takvog jednog plana odnosno programa koji može biti od velike pomoći.

Ostali prisutni svakako imaju plan. I Jugoslavija ima takodje. Ali, šta se s njim desilo kada je agresija počela. Jednostavno nije bio operativan.

Samo Arhiv Jugoslavije ima preko 22 kilometara arhivske gradje smeštene na četiri lokacije u gradu. Jedna od njih bila je direktno pogodjena – nekoliko stotina dužnih metara arhivske gradje iz socijalističkog perioda izgorelo je u pepeo u Saveznom minitarstvu za unutrašnje poslove gde smo gradju smestili zbog veće sigurnosti, kako smo mislili. Da ne spominjem tri četvrtine ukupne arhivske gradje i registraturskog materijala samog ministarstva koji je delimično uništen. Više od milion predmeta vezanih za saradnju s Interpolom, izgorelo je, uništena je gradja koja se odnosila na bezbednost, državljanstvo i dr.

Mete su bili sve zgrade vlada, na svim nivoima, od gradskog do saveznog.

Vojni arhiv, koji je smešten u zgradi Ministarstva odbrane, pretrpeo je najveće štete i najveće gubitke i još je u ruševinama. Na primer, fond Maršala Tita je uništen, većina dokumenata koja se odnosila na NOB i Drugi svetski rat, kao i dokumenta NDH skoro su potpuno uništena. Mikroteka kompletno uništena, kao i laboratorije, čitaonica. Fotografije dovoljno govore same za sebe. “bela knjiga” izložena ovde takodje objašnjava sve.

Raniji Arhiv Josipa Broza Tita, sada Muzej istorije Jugoslavije, srušen je do temelja, potpuno uništen. Kolege koje tamo rade još uvek ne znaju obim uništene gradje čak ni da li je i koliko toga ostalo. Niko ne može da kaže kako će se odraziti spoljašni uslovi na gradju koja je ostala, vatra, voda, kiša, prašina, mikroorganizmi i sl.

I druga važna stvar, u nekim od saveznih institucija još uvek postoje neeksplodirane bombe tako opasno ukopane u temelje ili zidove da eksperti još uvek pokušavaju da pronadju najbolji način za njihovo deaktiviranje bez bojazni od dodatnih okolnih oštećenja. To je i jedan od glavnih razloga zbog kojih još uvek nismo uspeli da utvrdimo precizno pravi obim uništene i oštećene arhivske gradje u Jugoslaviji.

Zašto programi za slučajeve opasnosti ne mogu da budu operativni? Grafitne bombe uništile su elektro sistem na duži ili kraći period. Svi znate šta znači električna energija za zaštitu arhivske gradje.

III Dislokacija arhivske gradje - nepovoljno iskustvo

Većina arhiva je iskusila koliko teško može biti dislocirati arhivsku gradju, makar iz jednog dela zgrade u drugi deo. Da ne spominjemo s lokacije na lokaciju. Samo možemo da zamislimo kako bi to bilo prebaciti kompletan sadržaj jednog nacionalnog arhiva. Koliko radnika je za to potrebno, koliko nedelja, meseci, koliko kamiona i gde? Posebno kada imate situaciju kakva je bila u Jugoslaviji gde ni jedno mesto nije bilo bezbedno od navodjenih raketa, bombi i drugog sofisticiranog oružja. Ne treba zaboraviti ni satelitski nadzor cele teritorije. Svaka organizovana kolona kamiona bila bi idealna pokretna meta, odmah.

Neki od arhiva, Diplomatski arhiv, medju njima, dislocirao je deo svoje gradje u okolinu glavnog grada i napravio je grešku. Pozicija je bila pogodjena a arhiva uništena.

Da li bi ijedna zemlja u situaciji koju je Jugoslavija iskusila imala dovoljno ljudstva, transportnih sredstava za evakuaciju gradje, kompletne, ili samo najvitalnijih dokumenata, delova fondova? Ovde se suočavamo s drugim problemom koji se odnosi na pitanje integriteta fondova i arhivske gradje. Pri iznenadnim udarima jednostavno nemate vreme da razmatrate definicije i odredjujete vitalna od manje vitalnih dokumenata, tako da morate da evakuišete sve ili ništa.

Naše iskustvo govori da ne treba evakuisati ništa s nadom da će strana koja napada imati dovoljno morala i znanja da ne napada arhive. Ako ste u situaciji mikrofilmujte sve i čuvajte odvojeno od originala. To je jedini način da se nešto spasi u bilo kojoj formi. Nakon ovog najgoreg mogućeg iskustva ne treba imati nikakve dileme u vezi s mikrofilmom bez obzira na cenu. Bez obzira na visinu cene mikrofilmovanja potrebno je mikrofilmovati u cilju zaštite.

Jugoslavija je pod sankcijama već osam godina i mi smo zbog toga platili cenu, najveću cenu u ovoj oblasti. Izgubili smo značajnu količinu naše arhivske gradje, neke arhive, nemamo dovoljno sredstava za obnovu, repromaterijal, mikrofilmovanje, novu radnu snagu, konzervaciju, automatizovano nadgledanje uslova skladištenja. A nikakva pomoć nije ponudjena, osim skromne, od strane UNESKO-a, koja više nije ni ponovljena.

IV Arhivi Kosova i Metohije

Nakon poslednjih dogadjaja na Kosovu i Metohiji svi arhivi prešli su u ruke kosovskih Albanaca jer su Srbi u najvećem broju napustili Pokrajinu, što milom što silom. Arhivisti srpske nacionalnosti morali su pod pretnjom života da napuste svoja radna mesta. Kosovski Albanci koji su poslednjih deset i više godina bojkotovali zvaničnu državu sada su došli u posed arhiva koji po pravu provenijencije pripadaju Srbiji i imaju status državnih organizacija. Koliko je nama poznato uništavaju se arhive i to one najznačajnije. I opet je medjunarodna arhivska zajednica nije u dovoljnoj meri reagovala. Ali razumemo. Uništavaju se arhive srpske države, pa ne treba žuriti s protestima.

V Zaključak

Medjunarodna zajednica bi trebala i morala da insistira na preciznoj odredbi koncepta “vojne nužnosti” i boljoj zaštiti kulturne baštine u konfliktnim situacijama. Ali, medjunarodna zajednica mora da “zahteva takodje i razradjeniji sistem sankcija za počinioce zločina kojima se ugrožava kulturno nasledje”.